И 26 година касније свежа су сећања. Емоције, посебно. Било је то 78 скроз друкчијих дана, у којима смо били бесни, уплашени и поносни. И сви дисали као један...
Мартовско вече, топлије него данас, уобичајене обавезе пред сутрашњи дан. И живот, окренут наопачке у секунди...
Бомбардују нас! Јесу претили, јесте се причало о томе, јесу иностране телевизије упозоравале да је напад сасвим близу и врло вероватан... Али све је било и неприхватљиво! Нисмо Блиски исток, ни Африка. На прагу смо 21. века. Европа смо. То се не догађа...
Нажалост, догодило се. Не један, већ 78 најстрашнијих дана у животима свих нас. Беспомоћности, страха, љутње, милион питања “зашто” без одговора.
Постали смо мета најсрамније војне акције на један народ – НАТО агресије.
РТС ни речи, док се није догодило. Прве бомбе пале су на сомборски аеродром. Пала је и прва жртва, дежурни старешина на аеродрому заставник Радован Медић. Одмах је постало озбиљно и – овде...
Настала је паника - како сачувати главу, где отићи, шта понети “за прву руку”? Подруми су се учинили као добро, привремено решење, али су по правилу били неусловни - претрпани, мемљиви, загушљиви... Многи су, ту ноћ, а и доста следећих, провели у подрумима...
Редакција Радио Апатина се веома брзо престројила на ратно стање и донела једину исправну одлуку да ради - без прекида до краја бомбардовања! У три смене, уживо, без снимања и “улепшавања” свих вести. Како су стизале, тако су и емитоване. Укључења са терена, телефонски разговори, све уживо. Без припрема, једноставним речником, све у циљу да сви преживимо и што боље се организујемо у тим, ненормалним условима.
Страховали смо, али се и храбрили, међусобно и заједно. Свима нам је ово било први пут и нормално је да различито реагујемо. Углавном, радио је био свима укључен, јер других извора информација и повезаности нисмо имали. И тако, ослоњени једни на друге, борили смо се да преживимо и сачувамо здраву памет, дан по дан. Страхове лечили дружењима на улици, у заједничким подрумима, на тргу, кувањем паприкаша, уз гитару и хармонику, шале, хумор, “црни” најчешће... бар за то смо били мајстори... И све то, наравно, уз Радио Апатин.
Присећам се... Гашине личне карте окачене око врата да га, уз осмех ми објасни, “разликују од мене кад нас нађу испод рушевина”, заједничког закључка да ћемо постати главна вест, али и постати познати јер ће, сигурно Дом културе назвати по нама...
Или Дуцине застрашене фаце, али не од пробијеног звучног зида, већ од Магдине реакције кад види да је пролио кафу на итисон... или Павковићевих (из Центра за обавештавање) позива “јави да се спусте ролетне и све замрачи”, па после пет минута “јави да се отворе сви прозори и попале светла”. Ау, који је то тактички резон, помислих, па ипак за сваки случај му рекох, “а да ја тебе укључим у програм па да ти објасниш шта заправо треба да радимо”...
Па позива колеге Синише са Радио Сомбора и питања “где је то ударило сад”. Ноншалантно му одговорих “па, код тебе негде”, “ја сам тако јавила, јер ми нико није знао рећи где је пала граната”. Само се насмејао и рекао ми да ће и он исто то учинити и јавити својим слушаоцима да је пала “на територију апатинске општине, да буду мирни”...
И тако, што у незнању, што у недостатку информација, тешили смо се међусобно, малим “белим” лажима. Није пролазило оно “не знам”. То подиже страх, а то нисмо смели. Овако утешимо уплашене, па и себе, и то нам свима помогне. Почињемо и сами да верујемо да нам не могу ништа. Да ће нас промашити, мимоићи, да нисмо битни.
Тако смо по целе ноћи говорили и слушаоцима. Који нису имали никог другог до нас да позову кад остану у мраку, сами... Причали смо, и смејали се чак, објашњавали да није ништа страшно, да ће проћи... да се опусте уз музику, испуњавали понекад и жеље, сећам се да је једна од траженијих била она “Носим тугу ко окове, зар се ово живот зове”... коју нам је група резервиста редовно наручивала, са неког од “положаја” где су били распоређени, ту у околини града...
Било је и оних, веома тешких дана. Када смо скупа оплакивали погинуле које су нам довозили са Косова... Сахрањивали их између два знака за узбуну, одавали им почаст, причали о њиховим херојским делима, јунаштву, као и оних који су се вратили живи, али тешко рањени...
И некако смо успевали. Да се утешимо, охрабримо, изгурамо тешке ноћи и такви, будни, дочекамо јутро надајући се да ће оно променити све... И тако, пуних 78 дана.
Остало је “бисера” за два живота. Али и страха, који је касније долазио на наплату многима – у виду високог притиска, шећера, депресије, анксиозности...
Прошло је 26 година. Недовољно да се заборави и опрости.
Ј.Миљуш
