СВОЈИМ МАРШЕВИМА, СТУДЕНТИ ОСЛОБАЂАЈУ СРБИЈУ ОД СТРАХА!
Апатинка Дијана Кнежевић (36) новинарка, копирајтерка, песникиња и учесница актуелних протеста, објавила је текст о студентским протестима у Србији за интернационалну агенцију Прессенза, која је основана у Италији и која активно промовише сарадњу са другим медијима, агенцијама и групама свих врста, а залаже се за активно и освешћено новинарство које има за циљ решавање криза и друштвених конфликата у свим деловима света.
-Радим као копирајтер за Америчку маркетиншку агенцију ЛФДМ. Живим на неколико страна, тренутно, највише између Србије и Италије, где је и дошло до сарадње са интернационалном агенцијом Прессенза. Кроз разговор, једна од активисткиња Анна Поло ми је рекла да се о теми протеста у Србији слабо говори у Италији и Европи уопште, те да би желели да чују више о ситуацији у нашој земљи. Сви активисти у агенцији раде волонтерски, а мој једини мотив био је да бар мало допринесем томе да се о протестима више говори и ван граница наше земље, објаснила нам је Дијана.
Њен текст, у коме је анализирала ток студентских протеста у Србији, објављен у прес агенцији Прессенза, преносимо у целости.
ДА ЛИ НАМ ГЕНЕРАЦИЈА “Z” У СРБИЈИ ПОКАЗУЈЕ БУДУЋНОСТ ОТПОРА?
Четири месеца након пада надстреснице Железничке станице у Новом Саду и смрти 15-оро људи, студентски протести у Србији се не смирују, вец постају све масовнији попримајући форму грађанског бунта.
У земљи у којој демократија годинама еродира, док је више од 60 факултета блокирано, генерација “Z” држи час из грађанског ангажмана. Уз транспаренте са симболима крвавих руку и паролама попут “Корупција убија”, “Сви смо ми под надстрешницом”, стојећи у 15-минутној тишини, студенти и грађани захтевају одговорност свих укључених у реконструкцију надстрешнице која се обрушила на грађане само четири месеца након званичног отварања у јулу 2024. године. Док се против њих примењује насиље, окупљени у мирном и упорном отпору, студенти и грађани не посустају, позивајући на правду, транспарентност и одговорност и подсећајући на право значење демократије и јединства.
Али како се Србија нашла “под надстрешницом”? Шта је оно што ове протесте чини другачијима? И ако је уопште дошло до тога да нам генерација коју смо сви подценили, а систем издао, данас држи лекцију?
“Студенти не одобравају насиље”: 15 минута тишине за 15 настрадалих
Плаћена 65 милиона евра, пропраћена тајним уговорима и радовима са великим бројем извођача и подизвођача који су на упитан начин добили послове, 1. новембра 2024. године, бетонска надстрешница железничке станице тешка 300 тона обрушила се и убила 15, а тешко повредила две особе. Сваког дана, грађани широм Београда и Новог Сада спонтано застају на 15 минута за 15 настрадалих тамо где се затекну у 11:52, у време обрушавања надстрешнице. Многи застају на радним местима и факултетима. Возачи градских аутобуса излазе из возила и стоје ћутећи. “Све мора да стане да би нешто могло да крене”, поручују студенти.
Протести који су почели као мирно одавање поште настрадалима убрзо су ескалирали кад су на њих почели да упадају батинаши у капуљачама и полиција која одбија да се легитимише пред грађанима које приводи. Приликом једног од оваквих скупова, испред Факултета драмских уметности (ФДУ), нападнути су професори и студенти. Следећег дана, студенти ФДУ проглашавају блокаду у коју ступају 25. новембра - до тренутка испуњења свих захтева. Више од четири месеца касније, блокада и даље траје.
Студенте ФДУ убрзо подржавају и други студенти чији факултети ступају у блокаду. Заједно предводећи протесте и маршеве широм земље, добијају подршку од бројних професора и десетина хиљада грађана. Подршка стиже и од Адвокатске коморе Србије која обуставља рад на месец дана, као и од пољопривредника, уметника, здравствених радника, па чак и Удружења синдиката пензионера Србије за које се веровало да су под доминантним утицајем режимске пропаганде. До овог тренутка, у блокади је преко 60 државних факултета и високих школа, уз подршку више од 5.000 универзитетских професора. Протести су се у међувремену проширили на више од 300 градова и места у Србији при чему су устали и неки од градова и села у којима протести никад нису били одржавани, чинећи ово највећим студентским покретом у Европи од 1968. године. До овог тренутка све и даље стоји а привид демократије се наставља. До овог тренутка, ниједан захтев није испуњен, а протести постају све масовнији.
Масовност протеста и студентски захтеви
Грађани и студенти желе исто а то је да систем ради. И верују да притиском на институције система за то могу да се изборе. Српска напредна странка (СНС) на власти је већ тринаесту годину и за то време преузела је контролу над институцијама и медијима, учвршћујући позицију владавине страхом и насиљем. Захваљујући моћној пропаганди и заробљеним инсититуцијама, власт је до сада успевала да избегне одговорност за бројне догађаје који су се називали несрећама и трагедијама, уместо злочинима за које је могуће пронаћи одговорне уколико би свако радио свој посао на доследан начин. Упркос томе што је власт у Србији, као што је то увек случај са ауторитарним режимима, оличена у лику председника Републике Александра Вучића, студентски захтеви не траже његову оставку нити оставке чланова владе. Уместо особи и особама, студенти се обраћају институцијама, понајвише Вишем јавном тужилаштву са захтевом да пронађу одговорне у ланцу одговорних. Њихови захтеви су:
-Објављивање комплетне документације о реконструкцији Железничке станице у Новом Саду (која по правилу мора бити јавна).
-Одбацивање оптужби против ухапшених и приведених на протестима.
-Подношење кривичне пријаве од стране МУП-а надлежном јавном тужилаштву у Београду против лица која су физички напала студенте и професоре (неки људи, који су касније откривени као чланови владајуће странке, физички су напали демонстранте).
-Повећање издвајања средстава за државне факултете за 20 одсто.
Истовремено, позивајући студенте на дијалог и нудећи им повољне стамбене кредите, највиши представници власти иступали су на различите начине правдајући нападе на студенте при којима је, више пута, виђен и увек једнако потресан сценарио био налетање на масу окупљених аутомобилом, где је повређено више особа, углавном студената. За ове и сличне догађаје до сада још нико није одговарао.
Након једног од инцидента, групу студената окупљену око просторија СНС-а у Новом Саду, напало је неколико особа које су, излазећи из тих исти просторија, носиле бејзбол палице. Том приликом, једној од студенткиња дислоцирана је вилица, а медији су утврдили повезаност једног од лица са премијером Милошем Вучевићем. Наредног дана, он подноси оставку, која, међутим, готово два месеца касније и даље није прошла скупштинску расправу.
“Много теже је водити дијалог са дислоцираном вилицом”, одговарају студенти председнику који их је само неколико часова пре овог догађаја још једном позвао на разговор.
Студентски пленуми и директна демократија
Иако Србија има дугу историју протеста, као и дугу историју умешности владајуће партије да немире умири игнорисањем и јаком медијском пропагандом, чини се да је овај пут ситуација другачија. Власт је до сада на бројне начине покушала да смири студентску и грађанску побуну, али јој то није пошло за руком. Напротив, сваки потез власти овог пута изводио је више људи на улицу.
Студенти председника помињу ретко, најчешће подсећајући га да “није надлежан” те захтевајући да се управо врати у оквире својих надлежности. Ословљавајући га са “предметна институција махом церемонијалних надлежности”, студенти смело гађају најслабије тачке аутократског ега, али стиче се утисак да за власт већи проблем од тога представља сам модел њиховог организовања. Наиме, студенти немају представнике, а сваки студент који иступа у медијима изабран је од стране студентских пленума, те су лица која у медијима виђамо углавном увек нова.
Али, шта је уопште пленум и зашто пленум, а не студентски парламент?
Као и бројне институције у Србији, и студентски парламент је под притиском и утицајем власти те су студенти као начин свог организована одабрали пленум као главно тело на којем се директно, демократским путем доносе све важне одлуке везане за протест. Попут Атинске Агоре, на пленуму свако има право да искаже своје мишљење и да предлог, а одлуку доносе сви, гласањем за или против, па се предлози усвајају простом већином гласова.
Пленуми и радне групе изгласане од стране пленума удружене са стручњацима - својим професорима, деканима и ректорима, постају резервоар знања, идеја и политичких промена сервираних кроз модел у којем нико не може да преузме њихов легитимитет. Без лидера који би постали мете таблоида или уцењени и изманипулисани, власт се суочава са противником на ког до сад није навикла - без лица.
Иако се о генерацији “Z” последњих година често говори као о претерано индивидуалистичкој, аполитичној - а забринутој за своја права, те због тога размаженој, психотерапеуткиња Ива Бранковић сматра да се заправо ради о недостатку ауторитарности.
-Они су ослобођени од ауторитарности. Они не верују у вође само зато што им се каже да је неко вођа. Начин на који се организују показује да је то могуће. Они нису само фокусирани на своја права, они су фокусирани на права уопште и не зазиру од ауторитета уколико ти ауторитети нису прави, објашњава психотерапеуткиња.
Па онда, да ли је у питању аполитичност или систем са којим су ове генерације одрасле, а ког не желе да буду део?
“Не желимо да идемо одавде” поручују студенти који су одрасли између два правца за срећну будућност - један је партијска књижица, а други пасош и одлазак из земље. Љубав ових младих људи према домовини темељи се просто на постулату да се Устав мора поштовати и да закон важи подједнако за све. Њихове поруке су вапај за слободом и правдом, а снага и свежина њихове побуне остављају утисак да ови протести могу прерасти у покрет који ће пронаћи своје место и ван граница Србије.
Студентски маршеви и исцељивање колективне трауме
Студенти су до сада оранизовали неколико великих маршева при чему је последњи, и најдужи од њих, био пешачење 160 км до Ниша током пет дана пута. На овом путу, грађани су студенте дочекивали као ослободиоце, тако их и ословљавајући, уз клањање, загрљаје, сузе, храну и пиће. Сцене које већ недељама потресају Србију, психолози тумаче као исцељивање колективне трауме. У том смислу исправно је рећи да ови протести нису само политички чин већ дубоко лични, емоционалан и психолошки догађај. У друштву, које је годинама живело у наученој беспомоћности, апатичности, ћутању и трпљењу, уверено да не постоји други начин, појавили су се људи који свом силином своје младости и непоклебљивости уверавају да може другачије, да промена јесте могућа. Својим маршевима, студенти ослобађају Србију од страха и подсећају да нисмо сами, да смо сви заједно. Уједињени око заставе, грба и химне, шетају и моле се православци, католици, муслимани - демонстрирајући лепоту толеранције, емпатије и солидарности.
Психолошкиња Ана Перовић сматра да „плачемо јер су нам студенти показали да смо, можда несвесно, пристали да платимо својим достојанством и интегритетом живот у Србији. Ови моменти помажу да се смањи осећај изолованости. У таквим тренуцима, протести престају да буду само израз отпора – они постају простор у коме зацељујемо друштвене ране, простор поновног повезивања и доказ да су солидарност и брига о другима наши најјачи савезници у борби против колективне трауме.“
Пумпај! Без спушања тензија!
Током протеста, уједно шаљива и озбиљна фраза “Пумпај”, практично је постала слоган и симбол који је ту да диже атмосферу и одржава континуитет. “Пумпај” значи не стати, наставити у истом ритму, без паузе, без одустајања.
За разлику од претходних генерација студената, које су протестовале уз класичне пароле и поруке политичког типа, данашњи протести преузимају елементе интернет културе прожете иронијом и мимовима. „Пумпај“ тако постаје глас нове генерације која бира да се буни на другачији начин од својих родитеља. Без идеолошких парола и озбиљних говора, они побуну носе у срцу - “Срце је пумпа, и ми пумпамо из срца!”
“Пумпај” је ту да подсети да тензије не смеју да се пусте, да је важно повећавати притисак док балон не пукне, док се ствари не поставе на своје место односно - све и сви у оквире својих надлежности. На тај начин “Пумпај” у себи обједињује иронију озбиљност, детерминисаност, смејање умишљеним и поштовање стварних ауторитета.
У складу са тим, не долази као изненадјење чињеница да студенти инсистирају на ограђивању од политике и политичких странака, подвлачећи да не желе смену власти већ рад институција. Иронично је, пак, што би рад институција у овом случају вероватно у великој мери значио и смену власти.
-Протести обично зависе од бар претње насиљем, док истовремено изражавају спремност за стварни отворени дијалог у којем ће их владајући режим озбиљно схватити. Овде је ситуација супротна: нема претње насиљем, али постоји јасно одбијање дијалога. Ово инсистирање на захтевима изазива збуњеност у својој једноставности, рађајући теорије завере: ко стоји иза свега?”, каже словеначки филозоф и друштвени критичар Славој Жижек, додајући да ови протести не траже само промене у влади, већ промене које сежу дубље – они желе темељне промене у функционисању државних институција.
“Шта нам остаје ако не ми једни другима”
И док стручњаци из Србије кандидују студенте за Нобелову награду за мир, а представници врха власти називају их усташама и страним плаћеницима, интересантно је да Европа на тренутна дешавања у Србији остаје претежно нема. Председница Европске комисије Урсула фон дер Лајен недавно је изразила подршку “грузијском народу који се бори за демократију“, остајући пак тиха на ситуацију у Србији која је званично кандидат за чланство у ЕУ од 2012. године.
Без обзира на то, власт не преза од називања студентских протеста “обојеном револуцијом инструираном са Запада” али, ако се ради о обраћању званичницима са Запада, описују масовне скупове као инфилтирање руских агената. Иако поновно очијукање власти са Европом и Русијом не чуди, истина је да студентски протести нису ни једно ни друго већ вапај за елементарним грађанским правима попут поштовања закона и устава.
-Студентски протести доказују да у одређеним ситуацијама једноставан позив на закон и ред може бити субверзивнији од анархичног насиља, примећује Славој Жижек коментаришући студенте који након организованих скупова и програма остају да почисте подручје на ком су одржавали свој скуп.
“Ми смо једини другима редари” говоре док протестују и марширају без застава ЕУ и других обележја која би подцртала разлике међу њима. Јер, међу окупљенима засигурно да има оних који се у регуларним околностима никад не би нашли заједно на истом месту, али у новонасталој констелацији, под Српском заставом су и они који гледају у лево и они који гледају у десно, и стари и млади. Када су елементарна права одузета, људске потребе и циљеви своде се на исто.
Слаба опозиција, недостатак подршке и критике од стране ЕУ оставља демонстранте окренуте ни истоку ни западу - већ самима себи. Овога пута, стари уче од младих, многи коначно отварајучи очи пред режимском пропагандом. Гомиле оних које је систем издао, који су расли сањајући “братство и јединство” Југославије, са сузама у очима дочекују поруке подршке из комшилука јер у питању су исте, никад у потпуности саниране ране. “Мене све ране мога рода боле“ - каже један од транспарената. А сада је, чини се, дошло време да неке од њих коначно зацеле.
Док се режим и даље прљавим триковима бори да изађе на крај са овом мирном и достојанственом побуном, дирљиво је гледати клијање плодова демократије на сувом, аутократском тлу. За сада остаје неизвесно који је епилог ових протеста, који се у потпуности могу назвати авангарднима.
Да ли ће наредни, велики скуп предвиђен за 15. март у Београду нешто променити? Шта год да се деси, овај антипопулистички покрет већ је урадио нешто изузетно. Насмејана лица на улицама, емпатија и солидарност гомиле обећавају да више нема назад - а шта то заправо значи, остаје да видимо.
Дијана Кнежевић
