Апатинско Доње гробље никада није изгледало овако као данас. Иако се радови одвијају тек нешто више од недељу дана, гробље је попримило потпуно друкчији изглед. Кошење траве, чишћење стаза, уређивање земље око споменика и уклањање отпада је у завршној фази, а у плану је још пуно радова како би гробље коначно, после деценија запуштености и фушерског одржавања од стране ЈКП „Наш дом“ (које, узгред, за то добија новац од самодоприноса од 1%) коначно изгледало пристојно.
За све што се дешава последњих десетак дана на овом гробљу заслужан је један човек, Томас Мишковић (44) који са супругом Бранком, такође Апатинком, живи и ради у Немачкој, у Раммингену, где има сопствену фирму.
-Последње три, четири године чешће долазимо у Апатин, нажалост тужним поводима. У породици моје супруге заређале су се смрти, пре четири године умро јој је отац, прошле године трагично је страдао братић, који се утопио у Дунаву, а ево сад, пре непуна два месеца умрла јој је и мајка. Сваки пут кад идемо на гробље, упада ми у очи колико је оно запуштено. Ту су сахрањени и бројни чланови моје породице, неким споменицима просто нисмо могли да приђемо, јер до њих нема стаза, а и ако их негде и има обрасле су у високу траву. Размишљао сам шта ја, као човек, могу да урадим и одлучио, у договору са жупником Јакобом Пфајфером, да га комплетно уредим о свом трошку, прича нам Томас.
Његове речи потврдио је и жупник Пфајфер који је изразио радост због покренуте акције на уређењу Доњег гробља и дао Томасу пуну подршку за ово хумано дело.
Са Томасом смо разговарали у његовом дому, дан пред повратак у Немачку. Затекли смо га у инвалидским колицима. Каже, може да направи неколико корака, али му је врло тешко да се креће, јер је пре три године тешко оболео.
-Добио сам корону, био на респиратору и једва преживео, али се и озбиљно разболео. Уз остале проблеме, нагло сам се и угојио, те се тешко крећем. Због свега тога ми је теже да пратим радове на гробљу, али сам се организовао са сарадницима, тако да све тече без проблема. Радиће се интензивно још до краја месеца, а онда ћемо наставити повремено, зависно од времена и мојих долазака, јер желим лично да пратим радове, објашњава наш хумани саговорник.
У сређивање гробља планира да уложи око 50.000 евра. Сопственог новца. Наменски, за ове послове, купио је мини багер и кипер приколицу за трактор. Ангажовао је 10-ак радника, којима, уз више него коректне дневнице, обезбеђује доручак и ручак, пиће а пушачима и по пакло цигарета.
-Надам се да ћемо ове радове на кошењу траве и уређењу стаза и споменика завршити до краја овог месеца. Након тога планирам да реновирам тоалет, у коме смо за сад поставили нову славину, опремићу и чајну кухињу како би била у финкцији, уредити капелу и споља и унутра, набавити нова колица за превоз покојника до гробног места, поставити више клупа и у капели и по гробљу, канте за смеће, избетонирати стазе... Уз помоћ града надам се да ћемо успети и да поставимо ограду не неограђени део гробља, имамо обећање да ће ових дана допремити два, три контејнера, средити капију... Пуно је планова и надам се да ћу уз сарадњу града и градоначелнице, са којом смо имали састанак и која нам је дала одобрење за радове и обећала сарадњу, успети да их и реализујем што пре, додао је наш саговорник, понављајући да му је једини мотив за овакво велико дело, била само жеља да учини нешто за родни град.
-Бог ми је дао да преживим, а дуго сам био на ивици живота и смрти. Дао ми је и могућност да помогнем свом граду и изразим пијетет према преминулим члановима породице и суграђанима. Пуно сам времена размишљао о смислу и сврси живота док сам непокретан лежао у постељи. Ово је мој начин да се захвалим на животу и свему што имам, додао је, на крају, Томас Мишковић, један од најхуманијих Апатинаца последњих година, можда и деценија.
Ј.Миљуш
