УРЕДИТЕ ОБАЛУ, ВРАТИТЕ НАМ ПОГЛЕД НА ДУНАВ!
За неколико дана и уз мало труда и ангажовања и оних што имају плате али не и обавезе да их зараде, шеталиште уз Дунав којим се толико поносимо било би стварно - за понос. Овако, како сада изгледа – то није.
Наиме, део до кајак куће још може и да прође – обалоутврда, диван храм, клупе, терасе, шетачи... Али само пар корака даље више ничег од тога нема – сем клупа са погледом у самоникло жбуње, дрвеће, коров и високу траву - који заклањању поглед ка реци. Са које допире бука бродова, звук мотора са чамаца, покојег скутера, шум таласа које за собом остављају романтични путнички крузери, али се ништа од тога и не види.
Дунаву се чак не може ни прићи. Бар не лако. Она стара стаза поред рибарске, која је водила до некад познатог купалишта је прекривена дрвима и тешко се пробити до воде. Стаза која је водила од рибарске до кајак кућице прекривена шибљем и високом травом... дакле, нема је. И од кајака до Круне, иако постоје степенице које се спуштају ка води, многима, посебно старијима, остају недостижне. Јер је прва степеница бар пола метра ниже од насипа.
Али, за разлику од другог дела шеталишта, у овом, око храма, бар можемо уживати у погледу на Дунав. Тачно на пола његовог тока. Са ког почиње „православни део Дунава“, како нам је то својевремено говорио пок. архитекта Пеђа Ристић, објашњавајући зашто православни храм треба да се гради баш ту где је сад. Ми смо та прва православна станица и храм мора да буде величанствен, да изазива дивљење и путника са реке. Као и обала око њега...
И то је туризам. Баш као и редовно пражњење канти за отпад, кошење траве и са друге стране бента, уређење (опет) девастираног игралишта на коме, после силних кидања и поправљања, сада више и нема љуљашке – јајета, одржавање празног дела куће, поред просторија УД „Мали принц“ и још пуно ситница које и појединачно и заједно у знатној мери утичу на саму слику и шеталишта и Дунава - како са копна тако и са реке.
А интерес свих, и нас и туриста, је да та слика буде пријатна за око...
Ј.М.
