ОТАЦ ЗОРАН: НЕ МОГУ ВИШЕ, ЛУДИМ... ЗНАМ ДА ЈЕ ТО МОЈ СИН, АЛИ НИКАКО ДА ТО ПОТВРДЕ ДА МОЖЕМО ДА ГА САХРАНИМО И ЗАПАЛИМО МУ СВЕЋУ НА ГРОБУ...
Три и по месеца је од нестанка двојице малишана Патрика Б. (10) и Антонија М. (9) који су задњи пут виђени живи на обали Дунава у Апатину, код Кајак клуба, након чега им се изгубио сваки траг. Три и по месеца траје и агонија породице Мишковић, која још увек чека резултате ДНК анализе да би се потврдило да ли је утопљеник нађен код Даља у Хрватској, 7. јуна, њихов Антонијо.
-Знам да је то мој син, знам, понавља несрећни отац Зоран кроз сузе говорећи да више не може да издржи...
-Да ми је бар да га сахранимо како треба, да му однесемо цвеће на гроб, запалимо свећу, исплачемо се... Овако нисмо ни живи, ни мртви. Сваки дан чекам... некада као да ће доћи на капију, онако весео и насмејан... а некада бар да стигне коверат са потврдом да ли је он у питању, па да га коначно довеземо кући, да почива, јада се тужни тата малог Антонија.
Друго тело пронађено је 22. јуна увече, стотинак метара низводно од Апатина, у тзв. Ловрином лиману. ДНК је потврдио да је реч о Антонијевом рођаку и другару Патрику, са којим је он 29. маја последњи пут виђен на обали Дунава, где су пронађене и њихове патике и бицикла. Патрик је сахрањен 26. јула.
Иако је и у том случају рађена ДНК анализа, резултати су стигли брзо, јер је тело маленог Патрика пронађено на нашој обали.
-Јасно је мени да је у питању иностранство, да све иде много спорије и преко државних органа, односно Загреба и Београда, али ово је превише. Бар десет пута сам био у Осијеку, у полицији, болници, али увек ми кажу “биће за који дан”. После пар дана зовем, кажу није готово, да се јавим опет за који дан. Те били су годишњи одмори, те доктор који то ради није тренутно ту, те негде запело у Загребу... Немам више снаге, само желим да донесем тело свога сина и достојанствено га сахраним, апелује Антонијев тата Зоран.
Каже да не може да прежали како га није препознао кад је ишао на идентификацију у Осијек.
-Збунила ме мајица. Био је у школи у плавој, били смо убеђени да је у ној и отишао у вожњу, а утопљеник чије сам слике гледао је имао црвену... Лик нисам могао добро да видим, тело је дуго било у води, променило се, уз сузе прича Зоран. Дао је крв за ДНК анализу и тек кад је дошао кући, каже, реконструисао је дан и схватио да је било простора да се дечак пресвуче у црвену мајицу...
-Није било никог код куће, нико га није видео у црвеној мајици, а ја сам био убеђен да је била плава... Сад сам убеђен да је то мој Антонијо... Само да се ово све заврши па да можемо у миру да тугујемо, да знамо где му је гроб..., кроз сузе прича Зоран.
Супруга Марина немо слуша разговор, држећи у наручју млађег сина, Александра (2). По речима њеног супруга, цела ситуација се одразила и на њено здравље, због чега је чест пацијент Хитне службе Дома здравља.
-Живот иде, дани пролазе, а ми као да смо заглавили у тунелу из ког нема излаза. Имам утисак да лудимо и супруга и ја. Гледамо у ово млађе дете, оно тражи своје, али нам је Антонијо стално у мислима и пред очима. Знам да само желим да га донесем кући, да знам где му је гроб... завршава своју исповест Антонијев отац Зоран Мишковић.
Ј.Миљуш
