ХТЕЛИ ДА ЗАТРПАЈУ ПОЛУОТВОРЕН САНДУК, ИСКОШЕН НА ГОМИЛИ ЗЕМЉЕ, ОБРУШЕНЕ ПРИЛИКОМ ЊЕГОВОГ СПУШТАЊА!

Одлазак најдражих је велика туга и траума за најближе сроднике. Сам чин сахране, обред који захтева достојанственост и пијетет, више него било који други. У тим моментима сви су осетљиви на сваки детаљ. Од начина обраћања запослених, примања информације, савета којим редом шта треба да обаве, договора о времену преношења тела у капелу... упознавања са коришћењем кухиње и тоалета, одређивања људи за ношење крста и гурање колица, па до самог затрпавања ковчега...

Пуно је обавеза али и изражене потребе да се све организује што боље и протекне у реду. Ако ту нешто крене по злу, последице су видљивије и болније него на било ком другом месту. Поправке, углавном, нема.

Знајући све то, Дамир и Ђорђе Петровић су пажљиво и са пуно емоција припремали сахрану своје мајке, пок. Смиље, водећи рачуна о свим детаљима. На време су, кажу, знајући да је мајчино тело доста тешко, обезбедили четворицу јачих пријатеља да гурају колица са сандуком (чак се и договорили који ће на коју страну да стане, како би адекватније расподелили тежину приликом спуштања у раку), припемили су и икебану за поклопац сандука (која се негде загубила међу венцима), уредили како наводе, доста запуштену кухињу, као и тоалет, мада су сматрали да то не би требало да буде њихова обавеза али, како кажу, нису имали избора...

Међутим, и поред вођења рачуна о свим детаљима, доста тога је, тврде, током чина сахране кренуло наопако, што им је, уз сву тугу коју су осећали због губитка мајке, донело додатни стрес.

-Уз неколико пропуста непосредно пре и за време сахране, догодило се и нешто преко чега не можемо да пређемо и због чега смо се и одлучили за тужбу. Наиме, иако смо, због тежине тела покојнице, припремили за спуштање ковчега у раку четворицу наших пријатеља, двојица радника ЈКП-а су инсистирали да им је довољна помоћ само једног од њих. Приликом спуштања, ковчег се заноси, качи део земље, услед чега долази до њеног обрушавања. При том, поклопац удара о бетонску ивицу споменика, толико јако да смо помислили да је тело покојнице испало из сандука, на шта је један од радника, на запрепашћење присутних, гласно прокоментарисао: „Е, сада је пала на деду!“ Дошло је и до пуцања шрафа на поклопцу, што су радници игнорисали и сандук оставили тако укошен на одронулој земљи, на дну раке. Одмах сам замолио брата да пријатеље упути у ресторан где се одржава подушје, како то не би гледали, а ја сам, са неколицином рођака и пријатеља остао, покушавши да убедим раднике да сандук не може тако да остане. Уз негодовање извадили су сандук, ставили га са стране, један од њих је ушао у раку и из ње избацио на десетине лопата земље, након чега је сандук опет спуштен у раку у редован, водораван положај, препричава немио догађај са сахране мајке, још видно потресен Дамир Петровић.

Он још додаје да је поред хумке, на коју су били набацани венци и букети, остала гомила земље, која није склоњена ни наредног дана, те да су брат и он били принуђени да сами уреде гроб својих родитеља онако како треба. Истичу и да им је, без обзира на то, уредно испостављен рачун и за услуге које им нису пружене или нису адекватно одрађене, као што су поменуте спуштање посмртних остатака, затварање раке и израда хумке.

-Одредбом чл. 3 Закона о сахрањивању и гробљима је прописано да се сахрањивање врши у складу са одговарајућим прописима, а на начин који одговара пијетету према умрлом, достојанству места на којем он почива и уз поштовање осећања сродника умрлог и других особа које су биле блиске са умрлим. Одлуком о сахрањивању и гробљима на теритрорији општине Апатин је делатност одржавања гробља чистим и уредним поверено ЈКП „Наш дом“ Апатин, што је у конкретном случају потпуно изостало, наглашава Петровић.

Синови сами уредили гроб

Он додаје да је, тим поводом, у два наварата покушавао да дође до директора ЈКП „Наш дом“, али није успео. Примио га је технички директор који му је, како каже, рекао да је све што може да добије – извињење, те да ће се тај проблем решавати унутар фирме „у смислу дисциплинске одговорности запослених“, те да је породицу преминуле задесила „најгора комбинација поступајућих радника“.

На упућену опомену пред тужбу, Петровићи су добили одговор ЈКП „Наш дом“, путем пуномоћника.

Уз остало, у одговору је наведено да је учествовање само два радника у поступку сахрањивања „уобичајена пракса“ на апатинском гробљу:

-Уобичајена је пракса на месном гробљу у Апатину да два радника учествују у поступку сахрањивања покојника, јер сродници и познаници покојног желе да учествују у тим радњама и на тај начин својим личним учешћем одају почаст покојнику који се сахрањује, па отуда и разлог зашто су двојица лица уз гробаре учествовала у поступку полагања тела покојника у раку, стоји у одговору.

Још је детаљно и објашњено како је дошло до проблема са спуштањем сандука у раку:

-Тип серклажа породичног гроба је такав да изабрани сандук не може да прође кроз отвор без маневрисања у раку, тако да је једини начин полагања ковчега у раку да се тај поступак изведе конусно, односно тако што прву у раку улази један део ковчега, а потом други део јер се само тако ковчег може положити у водораван положај, а поступак је уобичајен код ове и сличних ситуација. Том приликом дошло је под притиском тежине ковечга до делимичног одрона земље која је настала копањем раке у коју се ковчег имао положити што је и условило делимично закошивање положеног ковчега у раки, а која је земља по налогу сина покојнице накнадно извађена а потом је ковчег поново положен у водораван положај и раку, стоји у одговору пуномоћника „Нашег дома“.

У одговору се (примерено или не) нашла и опаска на рачун радника на гробљу, односно нивоа њиховог образовања и опхођења, чиме се (ваљда) покушавало оправдати њихово понашање.

-Ниво образовања појединца условљава његово понашање, тако да је начин међусобног опхођења гробара између себе такав какав је за њих међусобно прихватљив, без намере да таквим својим међусобним опхођењем они вређају ма које треће лице, па се и не може очекивати да лица која су високообразована и са манирима те послове обављају, наведено је у одговору ЈКП „Наш дом“, уз закључак да за захтев за исплату штете, нема основа.

Након овог одговора браћа Петровић су одлучили да против ЈКП „Наш дом“ поднесу тужбу и правду потраже на суду.

Ј.Миљуш