ВИШЕДЕЦЕНИЈСКИ РАД НА ПРЕВАЗИЛАЖЕЊУ ПРЕДРАСУДА И ОТВАРАЊУ ПУТЕВА САРАДЊЕ ДВАЈУ НАРОДА
Борис Машић, председник апатинског удружења Немаца „Адам Беренц“ недавно је, указом председника Немачке, Франка-Валтера Штајнмајера, одликован Орденом за заслуге СР Немачке за борбу за културну баштину Немаца у Србији. Ово високо признање Машићу је уручено на свечаној церемонији одржаној у резиденцији амбасадора Немачке у Београду, којој су присуствовали и чланови његове породице.
-Да ли сте били изненађени што су у Немачкој препознали Ваш огроман труд, рад и посвећеност и каква је била Ваша прва реакција кад сте чули ту информацију?
Искрено, био сам веома изненађен овим признањем које долази директно од председника Савезне републике Немачке Франка-Валтера Штајнмајера. После првог шока запитао сам се прво да ли сам заиста заслужио то велико признање, јер је било људи, по мом мишљењу, који су га више заслужили од мене. Ово признање се додељује за изузетне заслуге за немачку државу и немачки народ. Мислим да су они препознали једну другу ствар а не само моју борбу за физичко очување и презентацију Немачке културне баштине у Србији. Њима је мислим пресудну улогу одиграло то што се стално трудим да превазиђем предрасуде између Немаца и већинског народа, што се трудим да отворим путеве сарадње и добросуседских односа. Моје деловање је заиста и највише усмерене у том правцу да кажем да и историја, каква год она била, никад није црно - бела и да има и нијансе. А то су нијансе које нас све повезују. Зашто су оне битне? Битне су не само због правилне валоризације прошлости, него су битне за нашу будућност. Оне отварају перспективе сарадње од које корист онда имају оба народа. Мислим да је то оно што су они препознали у мом раду.
-На додели Вас је пратила породица. Колико Вам значи њихова подршка у овом што радите?
Моја породица је иначе увек веома чврсто подржавала мој рад. Без њихове подршке, а често и одрицања, ништа не би било могуће. Они су заслужни за ово признање колико и ја. Ово признање је и њихово признање.
-Имате ли подршку и разумевање друштвене заједнице за своју мисију?
Осећам веома велико разумевање заједнице за мој рад. То осећам сваки дан. То осећам и по структури гостију који свакодневно посећују Подунавско немачки црквени музеј. Оно што ми је посебно драго је то да људи више немају предрасуде, него се искрено радују томе што радим.
-Кад сте у себи препознали жељу да се посветите очувању културне баштине Немаца на овим просторима, како су изгледали почеци и каснији ток тог дугог и преданог рада?
Ја сам одрастао у Подунавско немачкој породици која је у свом малом острву, а то су границе наше куће, чувала нашу баштину и живела је. Моје интересовање је потекло из мог најранијег детињства. Прво се ограничило на сакупљању трагова породичне историје по таванима и буџацима у кући. Моја кућа, у којој породица живи више од 200 година, била је препуна трагова прошлости. Сама систематизација грађе која се ту налази је довољна да напуни музеј. После тога сам почео ширити интересовање у свим сферама које су ми биле доступне: по таванима и шупама других породица, па црквеним ризницама и затим све даље и даље. У једном тренутку се јавила идеја за груписањем, излагањем и обрадом тог материјала. На том задатку сам и данас и вероватно ће тако бити док год ме снага не изда.
-Шта сматрате својим најзначајним достигнућем у тој области?
Свакако оно чему се највише радујем а то је да више нема толико предрасуда према Немцима. Људи сада све боље схватају ситуацију у којој су се Немци нашли пре, за време и после рата. Схватили су где је национализам одвео немачки народ који је некада живео у Војводину. То је у ствари моја идеја водиља - да из трагедије немачког народа учимо и извлачимо поуке како се такве трагедије никада више никоме не би десиле.
-Шта су Вам прироритети за наредни, краћи период, а шта на дуже стазе?
Сада планирам да објавим две књиге на којима сам дуго радио. То су две историјске монографије Апатина и Пригревице. Битно ми је да обиље веома вредних података, које сам открио у протеклих 20 година захваљујући све већем отварању архива, изнесем на видело. То су веома драгоцени подаци о историји, уметности и културној баштини ова два насеља. Затим желим да радим на даљем уређењу музејских збирки које сам сакупио, како би оне биле спремне за оснивање музеја у Апатину и на даљем уређењу Подунавско немачког црквеног музеја. Такође желим да радим на сређивању података и каталогизацији и обради гробаља у Апатину и окружењу, како бисмо могли задовољити потребе многих потомака Подунавских Немаца по свету који траже своје корене овде. Имам још низ пројекта у глави и видећемо колико снаге ћу имати за све то.
-Дефинитивно сте успели у овоме. Да ли сте Ви задовољни и шта је још потребно да урадите да бисте рекли да сте заокружили своју мисију?
Ја никада нисам задовољан јер сам свестан својих мањкавости, често малодушности, обесхрабрености али често и борбе са неразумевањем и нерадом разних субјеката који су дужни да брину о културној баштини. То је свакодневна борба са ветрењачама. Једино знам да никада нећу одустати да се борим против тих ветрењача а колики ће бити резултати видећемо у будућности.
Ј.Миљуш
