У апатинској галерији Меандер за петак, 4. фебруар, са почетком у 19 сати, заказано је отварање изложбе цртежа ПОРТРЕТ У ДИЈАГРАМУ “НОВОГ КЛАСИЦИЗМА” Александра Бајуновића. Ова поставка трајаће до 17. фебруара.
О изложби
“Комплексност умјетничког стваралаштва нечесто провоцира устаљена очекивања да дјело које настаје у одређеном времену, епохи или тренутку мора да буде и вијерна слика актуелног простора и темпоралности оквира у којем је настало.
Ако у том свјетлу сагледамо циклус слика којим се представио Александар Бајуновић, сасвим сигурно ће претходна теза да буде неприхваћена, а да се отворе нове могућности сагледавања „модерности и савремености“ у једном посебном маниру којим се умјетник позабавио, стварајући неокласични портрет, базиран на ликовно-умјетничким изразима прошлости.
У времену у којем се дешавају турбулентни и комплексни контекстуални и сваки други иступи умјетника (и оних који се сматрају да то и јесу), умјетност препознатљиве и читљиве форме се неријетко поставља на трендовску маргину, гдје се апсолутно занемарују ликовно-умјетнички елементи којима се остварује израз самог дјела, његова структура и концепција.
Александар Бајуновић је свјесно „упловио“ у магични свијет фацијалних упризорења, активирајући аналитички дискурс са сваким појединачним ликом који постаје његов противник у двобоју, и гдје се отвара једна ментална борба између умјетника и модела.
Било да је у питању аутопортрет или портрети људи који су блиски самом умјетнику, а чији је он психолог у биљежењу есенцијалних и карактерних „тачака“ који погледом вежу посматрача за платно, умјетник једноставно живи животе својих модела као посредник између људских енергија.
Свака расправа о „новом“ или „савременом“ потпуно је беспредметна у покушају валоризовања и критичког оцјењивања оваквих радова.
Било би сасвим упутно кренути са једног сасвим супротног пола, и умјетност једне од најстаријих тема – портрет, на начин којим се њоме бави Бајуновић, посматрати као једно од умјетникових могућих виђења мијена у умјетности, које уз помоћ властите младаначке снаге, оптимизма и елана обликује у свијет аутентичних дневничких ликовних записа.
Добар цртач, колориста и психолог, ујединио је у сваком од одабраних портрета многе особине „старе“ умјетности, и један рафинирани модус и начин властитог промишљања, који изласком из форми савршеног и уљепшаног портрета супроставља очекиваном, понудио као „оквир“ у којем живе његови актери.
Све на слици Александра Бајуновића је у исто вријеме и познато и магично. Укупност је јасна и узбуђујућа, а истовремено тражи преиспитивање појединачних судбина и разлоге због којих је умјетник одабрао улогу посредника и тумача овјековјеченог лика, оног који вас гледа и повлачи у мета-свијет.
К.Ц.
