Омиљено излетиште, пријатна хладовина под крошњама дрвећа, велико фудбалско игралиште, викендомчувена и увек пуна кафана са добром, живом музиком... Шикара некад. Затворила се кафана, остало излетише и камп за предвојничку обуку. До пре коју годину. Последње четири – део града у који залазе само они који морају. Јер ту живе или раде. Остали га заобилазе у широком луку. Од када је ту отворен Прихватни центар за мигранате, Шикара је постала најнебезбеднији део Сомбора.
ЈЕДНА ПОЛИЦИЈСКА ПАТРОЛА НА ЦЕЛУ ШИКАРУ
На Шикарском путу, док идемо према кући на броју 114/а, срећемо само такси возила. На десетине их је, што пуних, што празних. И сви иду или се враћају из кампа. Од пешака, иако је рано, сунчано поподне,на улици су једино младићи старости између 17 и 27 година, са мобилним телефонима у руци и ранчевима на леђима или, ако су ту већ неко време, са пуним врећицама, како се враћају из продавнице. Углавном су у групама, двојица, тројица, петорица... Добро познају терен, кажу нам мештани Шикаре, међу којима се на прсте могу избројати они којима нису упадали у куће. Једини задовољни су околни трговци, због високих пазара. Ако изузмемо неколико обијања продавница, додају житељи овог дела града.
Овде се не чека први сумрак да се закључају капије. Оне су закључане по цео дан. И сва врата иза капија, исто. Страх је огроман, искуства лоша, примера подоста. Крађа, разбојништава, уништавања, упада...
-Код мене су упадали бар једно седам, осам пута до сада. Крали су све што им је долазило под руку, алат, обућу, воће, поврће... Безброј пута смо звали полицију због проблема које имамо са мигрантима, и ми, и друге комшије. Иако знам људе којима нису излазили на позиве, морам да кажем да су на наше увек долазили. На једном мигранту сам приметио патике које су ми украдене из дворишта. Питао сам полицију хоће ли му их они скинути или ја. Они су. Оставио сам их у један џак у дворишту, не носим их више, наравно, али више ни он. Проблем је што камп у ком буде и по 700 или 800 миграната и цео овај део око Шикарског пута покрива само једна полицијска патрола. Мигранти се, кад патрола наиђе, притаје у мраку и чим прође, настављају шта су започели, прича нам Дејан Беретић (41), чија кућа се налази само двестотинак метара од прихватног центра, непосредно уз пружни прелаз.
Дејан има супругу, сина, који иде у пети, ћерку која похађа други разред основе школе и мајку. Он и супруга, каже, раде у сменама. Њена, поподневна завршава у 22, а његова у 23 часа. У то време деца су у кући сама, са баком.
ПРЕД ДЕТЕ, СА ПАЛИЦОМ У РУЦИ
-Кад падне мрак, није нимало пријатно бити овде. Моји су константно закључани. Често сам ноћу, кад се вратим са посла, виђао трагове покушаја обијања, искривљену жицу и ограду, савијене или сломљене гране воћки, покушаје резања катанаца... Полицији сам јавно рекао да на сваких пар метара у дворишту имам по једну палицу, у кући такође, као и у колима. Никог не дирам нити нападам, али се осећам небезбедно у својој земљи и не могу да чекам да ме неко други заштити. Дошао сам у ситуацију да, са палицом у руци, увече идем пред дете на аутобуско стајалиште које је 100 м од наше куће, јер се плашим за његову безбедност и немам проблем да то и јавно кажем, искрен је наш саговорник.
Најновији случај му се догодио пре пар вечери. Тек што је стигао у трећу смену, супруга га је назвала и рекла да су им мигранти упали у двориште.
-Пустили су ме из фирме да се вратим кући, у међувремену је стигла и полиција, неке су похватали, неки су побегли. Био је то обрачун између неких њихових сукобљених група. Шта год да се дешавало међу њима, моја породица је била угрожена, додаје Беретић.
БЕЗ НАДЗОРА И КОНТРОЛЕ
По речима нашег саговорника, основни проблем је што су мигранти у Србији ван надзора и контроле.
-Они немају шта да траже ван кампа, посебно не ноћу. Такође, не би смели да се крећу у већим групама, а њима се то дозвољава. Дивљају по улици, лупају све што им дође под ногу или руку, галаме, заустављају возове тако што седну на пругу и неће да се склоне, пуни су новца и стално у покрету. Овуда само круже таксисти из Сомбора, Суботице и Шида, највише. Возају их од једног до другог места, овде се врте силне паре. Приметно је и пред депортацију како таксијима масовно напуштају камп и по завршеној акцији се враћају. Долазе и нови, камп је препун, разапето је пуно шатора уз постојеће објекте. Ко контролише њихово здравствено стање? Пре пар година испред кампа је био бели камион, покретна мини амбуланта. Гледао сам како их изводе из шуме и прскају, као прскалицом за воће. Доктори који су ту радили су ми рекли да је то против шуге и ваши, те да они немају оне ваши у коси, већ оне које нападају препоне и да су их пуни... Спавају по шумама, викендицама, напуштеним објектима, они су легло разних зараза. Ми причамо о корони. Ко њих тестира, резигнирано се пита наш саговорник и додаје да се, по његовој задњој информацији од пре неки дан, на подручју града Сомбора налази између 3,5 и 4 хиљаде миграната и то мимо кампа у Шикари.
Беретић наглашава на никога не мрзи и да зна да нису сви мигранти исти, али да је чињеница да праве проблеме мештанима.
-Неки дан су ухваћени на делу како су запалили наш стари дом овде у Шикари,пре недељу дана је запаљена стара Слога, некадашњафабрика намештаја. Они су се разбежали при доласку полиције и виђени су како беже. Пуно је непријатности.Летос су снимали моју супругу, која је била у купаћем костиму, док смо празнили базен у дворишту. Излетео сам са палицом, викао на њих, жао ми је што им нисам одузео телефон и дао полицији као доказ. Међу њима има свакаквих. Не може ме убедити нико да је младић са тетоважом калашњикова на врату јадна избеглица? А пуно их је таквих... Ови што су у кампу имају на дан 20 евра, ко то плаћа, пуни су пара. Камп је направљен за породице, за око 140 особа, а њих је и петоструко, шестоструко више. Породица скоро и нема, закључује наш саговорник.
Прати нас до капије, пре него и сам крене на посао, у поподневну смену. За тих пар минута поред нас су прошла четири такси возила и, пешке, двадесетак тамнопутих младића.
Његова деца ће остати закључана у кући. Неће чак изаћи ни у двориште, иако је леп и сунчан дан...
Ј.Миљуш
