Чим је погледате, схватите да је она баш та, кућица у цвећу, из оне познате песмице... Једина са оне стране пруге, на адреси Златка Шнајдера бб. Николин рај на крају града.

Била је то једна од ретких кућа коју је наш суграђанин, Никола Диклић, пре више од 15 година могао да купи. Тек је коју годину радио у Пивари. Дошао је из Лике, онда, кад и многи, оног августа... Каже, подсетила га је на ону коју је оставио у завичају, из које се види цело Крбавско поље, као на длану. И из ове је поглед чаробан...

-Чим сам је видео, препознао сам у њој свој будући дом. Није била угледна, али сам знао да ћу је средити. И, ево, то је то што сам желео. Дом. У коме волим да будем, око кога волим да радим, где сам онај, као што сам био у мом Јошану. Волим ово бескрајно зеленило, ширину поља, јутра на тераси. А цвеће сам заволео у међувремену. Кренуо сам помало, како би уредио двориште до улице не знајући да ће цвеће у међувремену постати моја велика љубав, прича нам Никола, док нам се његова љубимица Лики мува око ногу, тражећи пажњу.

Његово весело, шарено двориште зауставља погледе пролазника. Лики мало лаје, па одустане. Мирољубива је то куца, само најављује посетиоце. Једино пчелама не да на своје цвеће. Иако га је препуно двориште, а она је стално у покрету, вешто избегава мобилијар, пуне саксије и цветне грмове. Све је на свом месту, заливено, уредно, осмишљено. Баш онако, како оку прија...

Ј.Миљуш