Док се боримо са короном, апелујемо на непрестано прање руку и одржавање хигијене, гледамо свакодневну дезинфекцију најпрометнијих стаза, улица и стамбених блокова, дотле нам је на три километра од града темпирана еколошка бомба о којој, судећи по томе колико је запуштена и раширена, изгледа да нико не води рачуна. Градска депонија. Која се само тако зове, а оно шта се види на терену јесте једна огромна, дивља депонија!
Јуче је био топао, сунчан дан. И, дувао је ветар, не превише, али довољно да се смрад осети на почетку пута ка депонији. Сваки метар ближе, био је све јачи. На самој депонији, „штипа очи“. Осим четворо Рома, који су покупили шта им је требало, нигде никог. А смећа, на све стране! Гомиле свега и свачега, буквално, расуте и по путу, али и са оне, друге стране пута, где га раније није било. Ветар разноси, осим смрада и лакши отпад. На све стране... Стакла на путу, пуно. Ризично за гуме на ауту. Бициклом, скоро немогуће проћи. Пешке, никако. Гомиле отпада нико не гура даље од пута, види се. Још који дан и неће се моћи проћи, никако. Осим, кроз смеће.
-У последње време депонија се, готово никако не санира. Сметлиште се усмрдило, накотиле су се бубе и глодари, који су стигли до првих кућа према граду. Они преносе разне болести, а отровна испарења усмрделог отпада се шире према граду и неприметно нас трују. Мучи ме мисао шта ће се десити кад мало јачи ветар разнесе уз сав отпад и бачене заштитне рукавице и маске по шуми и шеталишту. Осим тога, Роми претурају по том смећу и скупљају и продају рециклажни материјал. То није „тамо негде“ и то не раде „тамо неки“, већ наше комшије, које се крећу свуда по граду, маркетима, апотекама, пијацама, јавним местима... Ако зараза крене, тешко ћемо јој моћи стати на пут, каже наш саговорник, један од бројних коме депонија загорчава свакодневни живот.
Нашој депонији се не може прецизно одредити ни где почиње, ни где завршава. О селекцији и рециклажи отпада, о бар једном покривном слоју, о машини за сабијање отпада, о затрпавању земљом, тек нема говора.
На нашој депонији све може. И да се пале гуме и да се истоварају фекалије и да се просипа где ко хоће, па и на сам пут. И, ником ништа.
Уз сво поштовање огромног напора ЈКП „Наш дом“ да одржи хигијену у граду и дезинфикује најпрометније локалитете, депонија не би смела остати запуштена. А, већ дуже времена, можда још и од самог настанка, је управо таква. Запуштена и озбиљан извор заразе...
Ј.Миљуш
