„И ДАНАС, КАД ЧУЈЕМ ЗВУК КАМИОНА, ПОМИСЛИМ, ЕВО ГА...“
-Стално сам га ишчекивала с' пута... И данас се тргнем кад чујем звук кочница камиона који нам пролазе поред куће и помислим, ево га... а онда схватим да више никада неће доћи... Осећам се као утопљеник на обали... Само преживљавам и само чекам дан кад ћемо поново бити заједно, заувек..., започиње своју тужну исповест Јованка Маглић, чији је син Бојан трагично страдао у саобраћајној несрећи, у ноћи са 6. на 7. новембар 2015. године, када га је, док је лежао на путу, прегазио аутомобил.
НОЋ У КОЈОЈ ЈЕ ЖИВОТ СТАО
Сећа се, каже, те најцрње ноћи, кад је умрла пре смрти...
-Пробудила нас је полиција... Била је невиђена магла. Рекли су нам да је наш Бојан страдао... само сам се срушила..., тихо прича, док супруг Душан спуштене главе, ломи прсте на рукама и ћути...
Жив је, спасиће га, помислила је Јованка, након што је дошла себи. Путовање до сомборске болнице, трајало је читаву вечност. Бојан је био у операционој сали.
-Чекамо, као у полусну. Кажу, пренеће га на интензивну негу, да тамо причекамо. Нешто пре седам сати прилази нам доктор „тешке су повреде, прикључиће га на апарате“, вели. Није прошло ни сат времена, саопштавају нам да нам сина више нема, да је наш Бојан преминуо..., наставља Јованка, бришући сузе.
Сахранили су га, каже, на Митровдан. Од тада, на гробљу је сваки дан... Од тада, као да јој је и живот стао. Има само успомене, фотографије, његове ствари... и бројна питања, на које никада неће добити одговор...
-Мој Бојан је био добра душа, за сваког, питам се зашто је морало ово да му се деси? Дружио се са момцима из краја, делили су све, и ту ноћ су били заједно, у кафани преко пута, чашћавали се, пили, забављали... Један његов друг ми је, само после пар дана, понудио да погледам снимак како се мој Бојан веселио у кафани, каже, он га је снимао телефоном... Нисам желела, преболно је. Пар минута касније, кренуо је... Пар корака га је делило од куће, да му је неко само пружио руку да се ослони, можда би стигао до свог дома... Кључ од капије му је био у руци, кад је страдао..., безброј је питања која је муче, али на која никада неће сазнати одговоре.
НИКО НИЈЕ КРИВ
Суд је, каже, трајао све ове године.
-Испоставило се, по пресуди, да нико није крив за смрт мога сина. Не разумем се у закон, није на мени да га коментаришем. Идем редовно у цркву, научила сам да праштам и да се молим за душу мог детета. Сваком нека је на савести, шта год да је учинио... Мој Бојан је имао само 35 година и њега више нема. Он труне у земљи, ја трунем на земљи, осуђена док сам жива, тихо збори Јованка.
Каже да је у међувремену она пријављена за „претњу“ због чега је и полиција тражила.
-Рекла сам једном од тих момака „Бог вас погледао, као ви мога Бојана оне ноћи“. Одмах су ме пријавили за претњу и полиција ме позвала на разговор. Није мени до претње, ником, ја сам само очајна, ја не знам шта ћу од своје туге, објашњава, ова несрећна мајка.
Бојан је, каже, 13 година возио камион. Био је вредан и храбар и због тога је и мајка морала храбро да се суочи са тугом, иако јој није до живота.
ОД БОЛА СЕ НЕ МОЖЕ ПОБЕЋИ
-Једва сам сакупила делове овог разбијеног живота и решила да одем у Немачку, да зарадим новац, да исплатим споменик мом Бојану, да ником не дугујемо. Одлазим и даље, али сву тугу носим са собом и нема минута да не мислим о њему. Бежим, јер ме боли, јер сам и огорчена и повређена, да не гледам место где се то све десило, пред кућом... Идем, али све носим са собом. И питања без одговора и тугу без краја и слике које нећу заборавити никада, тихо збори Јованка док заједно гледамо Бојанове фотографије, славску боцу Светог Николе, његов сат, омиљену шољу за кафу, упаљач, привезак...
-Милујем слике, причам му, отплачем... ово је место где се молим, сваког дана... Имам златне ћерку и унуке, борим се да њима помогнем, оне су ми тај трачак светла што ме држи у животу. А мене мој Бојан чека, знам. Помишљала сам на самоубиство, неколико пута, а онда сам се помирила и пустила Богу да он одлучи кад ћемо се срести и остати заувек скупа, завршава Јованка своју тужну причу, док чврсто грли слику свог покојног сина.
Ј.Миљуш
